Prvu ćerku sam rodila kada sam imala 21 godinu, a drugu dve godine kasnije. Prošlo je 5 godina, a ja nisam uspevala da ponovo zatrudnim. Moj muž i ja smo mnogo voleli naše ćerke i zahvaljivali smo Allahu na blagoslovima koje nam je dao, ali znam koliko je moj muž želeo sina.
Išli smo kod specijalista i otkrili su da imam endometriozu, zbog čega sam toliko patila svakog meseca. Endometrioza mi je oštetila jajovode (athezije) i sada je bilo veoma teško zatrudneti prirodnim putem. Zato smo počeli IVF. Imala sam 3 sesije, ali bez uspeha. Izgleda da je postojao neki drugi problem i nisam mogla da zatrudnim.
Moj doktor je insistirao da je to samo stvar sreće i da treba da pokušamo ponovo. Ali izgledalo je kao gubljenje vremena i novca. Imala sam 31 godinu i već smo potrošili mnogo novca. Želela sam doktora koji bi mi rekao: "To i to nije u redu, ne možete da zatrudnite i rešenje je ovo“, umesto da priča o neobjašnjivoj neplodnosti.
Moj muž radi u velikoj građevinskoj kompaniji u kojoj rade ljudi iz različitih zemalja. Jedan od njih je Grk, g. Kostas T., sa kojim smo se sprijateljili. Moj muž mu je rekao o problemu sa kojim se suočavamo, a gospodin Kostas mu je rekao da je njegov brat imao sličan problem i da je konačno uspeo da dobije dete pomoću posebnog tretmana na EmBIO klinici u Atini. Tamošnji doktor, dr Paraschos, studirao je u Engleskoj, a njegovi učitelji su bili pioniri IVF-a, ser Robert Edvards i lord Robert Vilson. Rekao je da ako postoji ijedan lekar koji može da pronađe uzrok naše neplodnosti, to je dr Paraschos.
Ni ja ni moj muž nismo bili oduševljeni mogućnošću putovanja u inostranstvo radi vantelesne oplodnje, ali smo odlučili da razgovaramo sa klinikom i da vidimo šta će oni reći. Pozvala sam EmBIO, razgovarala sa koordinatorom i objasnila mu naš problem. Pozvala sam EmBIO, razgovarala sa koordinatorom i objasnila mu naš problem. Zatim je za 3 dana zakazala video poziv sa dr Paraschosom.. Naš razgovor sa doktorom nas je iznenadio jer smo prvi put čuli neke moguće razloge za neuspele vantelesne oplodnje koje smo imali. Doktor je tražio da genetičar uradi određene testove, a zatim je želeo da nas lično vidi kako bismo odlučili o tretmanu kojem ćemo se podvrgnuti.
Za dva meseca bili smo u avionu za Atinu. Na sreću, moj muž je govorio veoma dobro engleski zbog posla u velikoj multinacionalnoj kompaniji, i ne bismo imali problema da se preselimo u Grčku. Takođe, sve detalje našeg boravka, čak i taksi sa atinskog aerodroma, dogovorila je klinika.
Ne želim da ulazim u detalje naših testova, koji su bili puni medicinskih izraza koje nisam razumela. Ali izgleda da je postojao defekt u genima mog muža koji je stvarao probleme embrionima i zbog toga nisu mogli da prežive i da se razvijaju. Problem je uglavnom uticao na ženske embrione, pa smo morali da napravimo muške embrione koji su testirani kako bismo bili sigurni da nemaju isto stanje. Postojalo je rešenje, a to je IVF sa mikrofertilizacijom, prenatalnim testiranjem i odabirom pola.
Osećala sam se čudno kada sam čula za odabir pola Da li je to dozvoljavala naša religija ili bismo počinili veliki greh? Moj muž je insistirao da sve dok se to radi iz medicinskih razloga, to nije 'haram' i dozvoljeno po Šerijatu. Želela sam da se čujem sa nekim drugim, a ne sa svojim mužem, pa sam pozvala našeg imama. Takođe je rekao isto što i moj muž, tako da nisam imala ništa protiv da nastavim sa lečenjem.
U Atini smo se odlično proveli i uspeli da nakratko otputujemo do Hidre, koja je tako živopisno i posebno ostrvo. Ta tri dana bila su neophodna da se malo opustimo pre ključnog dana transfera embriona. I odatle je krenulo...
Danas je 12 meseci otkako smo napustili Atinu da se vratimo kući, a ja dojim svog sina, Hamzu. Moj muž i ja smo presrećni i hvalimo Alaha što nam je doveo gospodina Kostasa i dr Thanosa Paraschosa. Neka ih Allah nagradi dobrim.
